Lutaju Marko i Mirko pustinjom, već na izmaku snage, gladni i žedni.... Odjednom ugledaše usred pustinje džamiju.
Kaže Marko:
- Haj'mo tražiti šta jesti i piti, ne mogu više, umrećemo.
Mirko odgovara:
- Može, ali predstavićemo se kao Muslimani.
Marko:
- Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i žeđi.
Mirko:
- Kako hoćeš. Uglavnom, ja sam od sada Muhamed....!
Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi jedan čovek.
- Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo i gladni.
Ovaj ih pogleda i zovnu nekog svog Ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu :
Нема коментара:
Постави коментар